-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Došli su na ogromnim kokoš­kama. Iz dubokog svemira. Njih pet­sto milijardu i po. Glavni je imao sur­lu na čelu i ki­ki­cu sa strane. Buzdovan od kvantnih čestica (nisam siguran da li baš od toga, ali kao da i ti znaš šta je kvantna fizika). Uglavnom, baš strašna bratija stigla na Zemlju! Ona se malo ulu­bi od toliko vanzemaljaca, pa je od tada i ovako loptasta. Jer, dobro su pamtili stari, planeta je u počet­ku bila ćoš­kasta.
Vođa svemiraca grleno dreknu:
-Arrrgh! Drhtite pred mojom kikicom! - malo je zvučao kao Josipa Lisac - Došao sam da vas osvojim!
Dade znak i iz njegove torbe oko struka iskoči stvor sa zastavom. Napravi nekoliko koraka i odmače se, pa zatraži pogledom odobrenje.
-Zabij tu zastavu, Ćosava Marisol.
I ovaj zabi.
-Proglašavam planetu mojom! - iz četiristo devedeset devet milijardu i po grla se prolomi us­klik.
-Stani malo! Stani malo! - iz šume izađe čovjek koji se brisao oko usta, za njim stupiše još lju­di, žena i nekoliko djece, svi očigledno prekinuti u jelu - Šta se ovdje, dođavola, dešava?
Ćosava Marisol im je bio najbliži.
-Dobar dan dragi pri­mi­tiv­ni oblici života - nakloni se - Mi smo Bene Nosom Dislocirani. Kolonizatori planeta. Osvajači kosmosa. Došli smo da preuzmemo ovaj svijet i od njega napravimo toalet. Uz put. Jer znate... - prišapnu -... dosta osvajamo... pa mnogo trpimo.
-Ne dolazi u ob­zir! - udari gazda u dlan - Ovo je naš svijet! Taman smo se ratosiljali dinosaurusa. Gur­nu­li smo ih sa ivice svijeta. I ovo je od juče samo naše!
-A šta ste vi tačno? - uz­vik­nu vođa vanzemaljaca s ogromne kokoš­ke.
-Mi smo lju­di!
-Je li, a koliko vas ima?
-Petnaest!
-Molim?
-Jeste! Ostale smo koristili da namamimo dinosauruse - gazda se ponosno is­pr­si - Nastali smo od Adamovog rebra!
-A đe je taj Adam sada?
-Na ortopediji!
-Slušaj prijatelju... - vođa Bena poče da trlja sljepočnice - ... Niš­ta ja tebe ne razumijem, ni­ti znam kako možete da dišete kroz te male nosove, ali te molim da odete negdje drugo.
-Ali kuda? - ovaj klonu - Jedva smo i govor razvili. I to da opomenemo Toma da ne žvrlja više po pećinama... Nema nauke. Ni kiseonik još nismo ot­krili. Dišemo vam šta stignemo. Mi i dalje zavisimo od koplja i lovine.
-Pa šta jedete ako ne ulovite niš­ta?
-Bureke.
-Znači, nemate kud odavde?
-Jedino u Nik­šić.
Ovaj se strese.
-Možda smo osvajači, ali toliko nehumani nismo! Naći ćemo dru­gi način. -vik­nu - Ćosava Marisol!
-Tu sam, svemoćni osvajaču, odvažni nosioče mašnice. Zapovijedaj.
-Zabili smo zastavu. Ali, očigledno ne možemo ostati. Šta kaže procedura?
-Procedura je jasna. Moramo uzeti od njih ono što im je najvrednije.
-Mo­že! - gazda se okrenu svojima - Dajmo im žene!
-A kako ćemo bez žena? - jedan se uzjoguni.
-Ne bu­di homofob! - odbrusi mu.
-Ne, ne... - vođa Bena se umiješa - Ne trebaju nam vaše ženke. Uskoro će iz­mi­sli­ti feminizam. Ta nam apokalipsa ne treba. Neš­to drugo. Neš­to zbilja vrijedno. Hm. Šta vam je to u grudima?
Zatečeno se čovjek dotače do prsa. - Srce.
-Koliko ih imate?
-Pa, dva.
-E, daćete nam svi po jedno.
I lju­di im dadoše... pa ovi odoše... i ni­su više zvali... možda zbog rominga.
*
Ostadosmo mi tako s prazninom u grudima, s desne strane. S jednim srcem prepuš­teni. Bez krvnog ogledala. I ta sjetna promaja u pogledima... koja traži dom, umjesto proplanka. Naši drevni su morali da se nagode kako bi opstali... zato smo ovako izd­ubljeni i zaljubljivi. Sluša nam se drugo srce da se s našim urit­mi.
Možda i nije bilo baš ovako, ali kako drugačije da objasnim kako stalno gledam da te prisvojim, kako glupavije da izgovorim nego kroz šalu da se zapravo ne šalim, kako da te ubijedim da se okreneš i da me zagrliš? Nebo ovo bez tebe je tek svemir nedostajući.
Uzgred... kiseonik su iz­mi­sli­li za one budale koje drugo niš­ta u vazduhu ni­su pronašli. Ja ti udahnem sve što na tebi nanjušim.
A kad neš­to razmisliš, i disanje je tek ritmička vježba... treba pet­sto milijardu i po puta da se ponovi... da se grud­ni koš pripremi, valjano raširi... onda kad se vratiš, da ti bude udobno... da se smjestiš i zavazda useliš. Da ti štipnem obraz i kažem ,,zažmuri, u desnu stranu se šću­ću­ri»... Da ljepše usnim i nikad više ne zaboravim da bez tebe niš­ta neće da se skači, pri­mi­ri i upotpuni.
Čekaću te, jaš­ta... čekaću i onda kada sebe iz­gu­bim.
(Autor je knji­žev­nik)